Sada me je pomalo strah da krenem sam, u rano jutro, na pecanje. Zaista. Ništa auto, ništa godine. Vrzma mi se neki crv po glavi, sve dok ne zabacim prvi put. Posle nemem vremena da razmišljam. Nije mi dugo trebalo da se odvažim. Sednem na bicikl i krenem ka Moravi. Nisam znao za druga mesta. Idemo na pecanje – Železnički most, Ćuprija.
KADA JA KRENEM NA PECANJE
Mnogo godina je od tada prošlo. Rešio sam da osvežim sećanje. Nisam krenuo u rano jutro. Ne mogu više rano da ustajem. Mrzi me. Doduše, ako bi me neko pozvao, ne bi bilo nikakvih problema. Sam, teško. Stari Železnički most je najbliži mojoj kući. Zato sam rešio da svoje putovanje snimim i podelim sa vama. Mada, nikada nisam merio ali, mislim da je razdaljina od kuće do Morave u centru grada ista. Iskreno, izbegavao sam da se mešam sa ribolovcima koji pecaju u centru grada, kod drumskog mosta, takozvanog “Žućka”. I sada mi nije prijatno. Zašto? Ne znam. Valjda smo mi „ćumuraši“ (deo grada poznatiji kao “Slavija”, u blizini Železničke stanice) drugačija vrsta, šta li je!?
MISTIČNA STARA GRADJEVINA
Taj Železnički most mi je uvek bio mističan. Veliki, snažan, dugačak, pričao je nikada do kraja ispričanu istorijsku priču. Slično ribolovcu koji nikako da završi svoj dugi skaz o dogodovštinama sa vode, stalno ih šireći i produbljujuči. Priča Železničkog mosta traje i danas, iako više nije u upotrebi. On je simbol jednog lepog vremena, kada je železnica bila od velike važnosti za gradić na desnoj obali Velike Morave.
JEL IMA RIBE, MALI?
Malo pecaš, malo mašeš putnicima naslonjenim na prozore vagona. Vozovi su se preko mosta sporo kretali ili stajali, čekajući otvoren signal za ulazak u stanicu. „Jel ima ribe, mali?“, dovikivali su sa prozora. „Slabo“, odgovarao sam. Ubrzo ću saznati da je to najčešća reč svakog ribolovca, bilo da mu je čuvarka prazna ili puna.
TOČKOM NA PECANJE
Uvek sam žurio da stignem do vode. Danas nije taj slučaj. Vozim polako i razgledam okolinu. Ne mogu da kažem da li je lepša sada ili pre više od 40 godina. Čini mi se da je tada nisam zagledao. Ipak, bilo je više ljudi. To je sigurno. Uzjašem točak, štap, koji god da je, od bambusa do „rusa“, privežem za sedište i guvernal, pa pravac Železnički most. Sam, naravno. Šta zna dete ko se sve smuca u nevreme pored velike vode? Tada su to bill samo ribolovci. Fin, kulturan svet, sa samo jednim ciljem: prevariti ribu!
OPSESEIJA
Stari železnički most na Velikoj Moravi, kod Ćuprije, je moja večita opsesija. Prve udice, plovke i varalice zabacio sam tamo. Prve male i malo veće ribe dobio sam tamo. Prve ranojutarnje izlaske na vodu imao sam tamo, i sve što ima veze sa ribolovom prvo je bilo tamo. Prvi „nick name“ mi je bio „Železnički most“, pa vi sad vidite koliko mi je bio i ostao važan u životu.
RIBA
Nekada je tamo bilo mnogo više ribe. Sve se pecalo. Godine su učinilie svoje, a nemar ljudi dokrajčio. Velike vode i poplave promenile su obalu. Ona koja je meni značila i na koju sam navikao više nema. I sada se peca, ne mogu da kažem, ali to je daleko ispod svakog nivoa koji se može smatrati pristojnim ulovom. Padne po neki somić, bucovčić, klenčić… Zato i pišem u deminutivima.
KALDRMA
Dugo mu nisam odlazio, ali, u poslednje vreme, volim da navratim. Tražim svoj mir. Ovoga leta, u potrazi za mirom i tišinom, češće ću ga posećivati. A, vi, ako želite, prošetajte. Eto, ja stigao biciklom, kao nekada, a može i autom. Stare turske kaldeme odavno više nema. Put je nasipan i održava se. Malo sunca, malo hladovine, malo peskovitih i šljunkovitim plaža. Dovoljno da i meni ponovo srce zaigra. Još ako padne neka riba … eto sreće i zadovoljstva.
Stari Železnički most je samo jedno od mesta na Velikoj Moravi, kod Ćuprije, gde se može pecati i uživati u prirodi. U narednim pričama obići ću i te lokacije. Možda vam bude zanimljivo, pa rešite da ih posetite?