Kada su mi drugari pokazali liticu sa koje se spušataju na otvoreno more, da bi se kupali, noge su mi se odsekle. Pogled prema Konavlima i Dubrovniku bio je nešto najlepše što sam do tada video. Takvih predela ima samo u Irskoj. Ulaz u Boku, sa tvrdjavom Mamula, na sredini, vraćao me je u vreme galija, gusara i jedrenjaka. Nedostajali su samo topovi pa da utisak bude kompletan. Ipak, bilo je i topova, naših, vojničkih, na rtu Oštro. I brodova je bilo, i avijacije i artiljerije … Trebalo je čuvati Boku od svakojakih neprijatelja, a mi smo tada bili vojska. Spustio sam se niz tu liticu krajem jula 89. godine. Voda teget boje. Talasi se obijaju o stene, kao u pesmi. Kada je samo dežurnih starešina u kasarni, u vreme popodnevnog odmora, krišom smo silazili i kupali se. Kratko ali slatko zadovoljstvo. Već sledećeg puta silazio sam niz liticu, a u vojničkoj torbici mi je bila „pikrola“. Mali štap sa mašinicom spakovan u četrdesetak centimetara. Kada se razuče bude čitavih 160. Dovoljno za zanimaciju. Doneo sam ga od kuće, sa redovnog odsustva. Vešto sam ga skrivao u spavaoni, dok jednoga dana nisam rešio da ga ne vraćam sa pecanja. Pronašao sam malu špilju medju stenama i tu ga ostavio. Lakše mi je. Ne strepim prilikom kontrola a i brže ću silaziti i vraćati se nazad. Tako sam mislio. Sledećeg puta nije bilo. Velika vojna vežba, mnogo obaveza, a i more je tih dana bilo uzburkano. Septembar je brzo stigao.Do kraja vojnog roka više nisam silazio na otvoreno more. Moja „pikrolica“ je ostala medju stenama, na Prevlaci. Nadam se da je neki mladji vojnik pronašao i pecao sa njom.
