Malo je falilo da padnem u vodu. Babuška je kriva. Bara plitka, pola metra dubine. Sedeo sam sa nogama uprtim u suvu, blago strmu, ali dovoljno klizavu zemlju. Namesti se tako. Da nije bilo iznenadjenja ne bih ni zapamtio sve detalje. Plovak nestade pod vodom, kontra refleksna i, bup. Vožnja, levo-desno, patike skoro u vodi. Levom rukom se pridržavam da se sasvim ne svuljam u vodu, a desnom zamaram ribu. Uzbudjenje neopisivo, a strah još veći.
BABUŠKA, ŽUTA KAO DUKAT
Samo da je vidim na obali. Moje skromno ribolovačko znanje bilo je na ispitu. O priboru da ne govorim. Nisam sumnjao u bambus, već u strunu i udicu. Tek sam učio vezove. U stvari, nemam pojma kako je to izgledalo. „Mrtvački čvor“ je bio najsigurniji ali i najjednostavniji. Konačno, babuška, velika kao moja mala šaka, bila je na suvom. Žuta kao dukat. U jedno sam siguran: babušaku sam vratio u vodu. I tada i sada, posle 40 godina, to je za mene najveća sreća. Spakovao sam svoj bambus (mislim da i sada čuvam donji deo štapa) koji sam svojevremeno pretvorio u dršku meredova. To je posebna priča. Seo sam na svoj žuti bicikl sa „banana sedištem“, i pojurio kući da ispričam novo ribolovačko oskustvo.