Ne sećam se kada sam, gde i kojim štapom upecao prvu beovicu. Tužno, zbog ribice koja je sinonim za većinu reka moravskog sliva. Namešao sam se jarme i hleba za prihranu, nahvatao mušica, nakopao glista i glistica, navaljao se kuglica i hlebnih ruža za mamce, dok nisam sakupio hrabrosti i otišao kod čika Žike kožara da kupim crviće. Te crviće i dan danas pamtim. Niko nije pravio bolje, dugotrajnije i lovnije crviće u gradu. U Lovćenskoj ulici, pored Ravanice, na samoj krivini, živeo je dobri čikica, koji nije mnogo pričao. Dovoljno je bilo da se pojaviš na njegovoj kapiji sa kutijicom, pa da te zapita: „Koliko kašika?“ „Jednu“, odgovarala je većina nas. To je razgovor ozbiljnih ljudi. Riba neća da čeka, a bogami ni crvići. Kašika svežih crvića 10 dinara, ili sto banki, starih. Dovoljno za jedno pecanje. Ako si majstor, pa lepo namestiš crva na udicu, možda na jednog upecaš i više beovica, to je znak da će preteći i za naredno pecanje. Žikini crvići su bili dugotrajni. Njima nije trebalo „veštačko disanje“. Tu su. Živahni. Migolje se. Biće za još jedno pecanje. Čika Žika je crviće čuvao u jednoj metalnoj kanti sa poklopcem koji je imao izbušene rupe za vazduh. Na dnu, u mešavini vlažnog peska i piljevine, živeli prosejani crvići. I uopšte im nije bilo loše. Od Ciganske plaže, do Pantinog vira, sva mesta su za beovicu. Pecaj i ne filozofiraj.
