Ne jedem ribu. Alergičan sam. Naduje mi se lice. Poprimi oblik „ribe“, oči zasuze, nos procuri, kijam i kašljem. Molim Boga da mi jezik ne zadeblja i počne gušenje.
U Podnovlju, kod Doboja, na Fišijadi koja od ove godine nosi ime rano preminulog pobratima Ratka Bogdanovića, bio sam pozvan da budem član žirija. Kakva čast za moje prijatelje i mene. Divni momci, David, Veljo i Bojan nisu znali za moj problem. I Brusu je ponudjeno isto. Ni on ne jede ribu. Izem ti kilave ribolovce! Kakvi smo mi to Pomoravci? Žao mi je. Tako je. Ipak, neko je mogao. Naši prijatelji Deja, Vida (Vidanović) i Vrabac pošteno su obavili posao.
Na obali reke Bosne krčkali su se kotliću da ribljom čorbom, pružili uštipci, pekao roštilj i prasetina i, lomila ovnovska glava. O piću da ne govorim. Pobratimi znaju da slave. Svaka čast. Kada rade oni izgaraju, kada odmaraju oni jedu i piju.
Fišijadu je pre 11 godina pokrenuo Ratko Bogdanović, upravo zbog druženja i ljubavi prema vodi i prirodi. Njegovi naslednici imaju težak zadatak. Prvi korak je učinjen. 12. Fišijada je bila za primer. Od ove godine ima i svoj podnaslov „Ratko Bogdanović“. Slava mu.
