Devedesete godine su bile po svemu neobičene i, svakako, teške. Narod se zlopati pod ekonomskim sankcijama, privreda grca, ništa živo ne radi, nestašica svega i svačega… Ratovi. Bilo, ne ponovilo se. Medjutim, u svakom zlu ima i nečeg dobrog. Živnule su nam reke, vratila nam se riba. Ništa joj nije smetalo, ništa je nije ubijalo, disala je „punim škrgama“ u vodi punoj kiseonika. Sećam se, (kako to Felinijevski zvuči), jednog letnjeg popodneva prošetao sam do Želeničkog mosta da se odmorim pecajući beovicu. Malo hrane, na crvića i, eto zanimacije. Namestio sam se malo uzvodno od mosta, ispod vrbe, blizu „Ciganske plaže“. I dok sam se pripremao, u daljini čujem glasove. Smeh, komentari. Sve se dešava na vodi. Dvojica lokalnih likova, plivaju. Spuštaju se niz vodu, uživajući u njenoj čistoći. „Uh, kakva je, može da se pije. Ej, ne smrdi“, govorio je jedan od njih. A drugi će: „Pa da. Nema fenola, ništa je ne zagadjuje.“ Dok nam nisu uveli sankcije najčešći razlog zašto ne radi riba bio je „fenol“. Nisam imao pojma šta je to. Loš sam bio iz hemije, a nije me ni interesovalo. Google je bio mnogo daleko. Dovoljno je to što ne radi riba, baš zbog njega. „Krenuo fenol“, govorili su ribolovci. Sada kada je sve dostupno i proverljivo pogledao sam šta je to fenol ali, iskreno, i dalje me ne interesuje. Ništa ja tu ne mogu. Meni je bilo najvažnije to što ima ribe i što je Morava čista. Vidjao sam rakove, školjke, pužiće. Kupala se riba, baš kao i ljudi tih teških godina. Silazili smo na reku da bar na trenutak zaboravimo na teret „spoljnog zida sankcija“, kako se tada govorilo. Uživali smo u prirodi, koja je počela da buja. Danas nema fenola, ali nema ni ribe. „Uzrok smrti ne spominjati“, kako kaže naslov jednog domaćeg filmskog klasika iz 1968. godine.
Tih devedesetih godina saznao sam i da je moravski pesak lekovit. Leči reumu. Pričao mi je jedan stari Moravac, koji je imao kućicu i baštu na obali pored Železničkog mosta, da je moravski pesak sitniji od saharskog, a da pomešan sa tinjom, tom mekom glinastom zemljom, uspešno leči reumu. Nema ništa lepše nego kada ti noga propadne u tinju, pa tone sve dublje. Kao živi pesak, a nije. Kao blato, a nije. Tinja je to, na njoj sve uspeva. Zato su usevi pored Morave najrodniji. „Dugme da baciš, niklo bi“. Tako se pričalo. Tako je i danas, samo što se mnogo manje sadi. „Korov nikne, di god stigne…“, pevao je Djole Balašević. U to vreme često smo išli na pecanje. Bežali smo od svakodnevice i nemaštine u neki bolji svet. Nije važno šta se i kako peca. Plovak i dubinka, najčešče. Čika Paja, otac mog budućeg kuma Vlade, odsekao je rep beovici, zakačio na udicu i zabacio olovo na pola Morave. Kako je u to vreme riba dobro radila znatiželjni smo bili da vidimo šta će se desiti. Mislili smo udariće som, smudj, štuka. Neka grabljica sigurno. Nije prošlo petnaestak minuta, kada se germina savila. Jaka kontra i kreće zujanje šekspirove mašinice. Ta kombinacija mi se najviše svidjala. Germina i Šekspir! Ona i On. Dovoljno da se napiše drama. Malo borbe i na površini se pojavila čudna riba sa duguljastom, šiljatom glavom, vretenastim telom i nekim sitnim ledjnim perajima, nalik ajkulinim. Odmah smo znali da je to kečiga. Ali, šta će ona u Moravi? Kakvo iznenadjenje!? Dunavska kečiga u muljevitoj moravskoj vodi!? Izgleda da je i ona došla da se leči!? Ulov je bio toliko redak, da ni do dana današnjeg nisam čuo da je neko na potezu od Železničkog do drumskog mosta na auto-putu upecao kečigu. Ta čika Pajina kečiga nije bila velika i ne teža od kilograma, ali je za sve nas bila čudo nevidjeno. Zavšila je na trpezi, a kosti glave izlakirane, kao uspomena, ostale su da stoje na ormaru, u njegovom stanu. Kečiga je danas zaštićena zakonom. Ako se kojim slučajem nadje na nečijoj udici, vratite je u vodu i dajte joj priliku da se razmnožava. Retka riba koja svojim izgledom podseća na bića iz nekih davnih vremena.
