Uvek sam se plašio nevremena na pecanju. Prvo pogledam u nebo, pa krećem. Tako sam radio od prvoga dana. Razumljivo, jer sam kao i svi klinci toga vremena na Moravu išao biciklom. Samo da ne krene kiša, a o grmljavini da ne govorim. Svoju hrabrost testirali smo noćenjem na reci. Pripreme obično traju nekoliko dana. Sprema se sve, od mamaca i hrane za ribu do hrane za nas. I, krećemo. Naravno, tog poslepodneva počinju da se navlače oblaci, da duva vetar, da sluti na kišu. Ali, nema odustajanja. Idemo. Od tri pokušaja noćenja na reci samo je jedno bilo uspešno, i to u Mijatovačkom viru, za vreme Olimpijskih igara u Los Andjelesu 1984. godine. Druga dva su propala zbog kiše, odnosno grmljavine, koja nas je naterala da pobegnemo i pre nego što smo zabacili udice. Tako je to.
Sećam se reči jednog prolaznika koji nas je presreo pitanjem: „Šta ste pošli da pecate, kišu?“. Uopšte nije bilo veče, već rano letnje jutro. Odmah se videlo da se nešto kuva u vazduhu, ali dečjoj nameri ništa ne može stati na put. Bicikle, štapovi i krećemo. Pravac Zmič, odnosno deo izmedju Ćuprije i Paraćina, tačno preko puta Jovca. Stari ljudi kažu da Ćupriji baš otuda dolaze najgore nepogode. Što ne odvuče planina Juhor sruči se na Jovac i Ćupriju. Ko je mogao pretpostaviti da će biti i gore od toga. Ma, proći će, tešili smo se. Nismo ni stigli da zabacimo, kada se čula potmula grmljavina u daljini. Mnogo je deset minuta a iznad nas je nebo bilo crno. Smračilo se kao pred smak sveta. Koliko sevne munja toliko brzo udara grom. Ispred nas voda, oko nas vrbe i topole. Gde da se sakrijemo? Oh, Bože, izginućemo! Da li da se smejem ili da plačem!? Sakupljamo „pinkle“ i bežimo iz šume. Na otvorenom još gore. Bacamo bicikle i zaležemo u rov pored puta. Bije kiša po nama. Mokri do gole kože ležimo na zemlji, sada već u blatu, i proklinjemo dan kada smo pošli na pecanje. Za pola sata nevreme se smirilo i nas trojica već guramo svoje bicikle, pridržavajući štapove da se ne polome. Naredna tri kilometra prolaze u ćutanji i besu. Zagledaju nas prolaznici. Od Tehničke škole do Slavije svi su nas primetili. Sada i više nikada! Jes, sutra je novi dan.
Idemo na Železnički most. Prelazimo ga biciklma užurbano, ali oprezno, plašeći se da nam točkovi ne skrenu u otvore izmedju šina i govozdenih ploča koje su bile staza, ne šira od jednog metra. Druga stvar je voz. Čućemo ga, valjda!? Tih 200 metara prelazi se bez priče, na juriš. Pecaćemo sa Jovačke strane. Dan je bio topao i vedar. Obećavao je. Već posle pola sata špartanja po obali u potrazi za idealnim mestom počinju da se nabiraju oblaci. Kreću i prve kapi kiše. Odakle kiša? Maler. Jedan voz je čekao signal za ulazak u stanicu. Kiša počinje sve jače da pada. Grmljavina je prati istom merom. Bežimo iz šume i rešavamo da se sakrijemo ispod mosta, odnosno voza. Ovde smo siguni. Obala je bila strma. Opet nas trojica, šćućureni gledamo da nekako ostanemo suvi. Teško. Slavuj mirno peva u obližnjem lugu. U tom trenutu grom udara u visoku topolu, na drugoj obali, tačno preko puta mesta sa koga smo pecali. Katastrofa. Gore nije moglo biti. „Nebo se otvorilo“, što bi rekao onaj komentator, zvezdaš. „Nema više vremena“, zapomagao je drugi spotski komentator. Mokri smo do gole kože. Jak vetar nosi kišu. Ne vidimo ništa na dva metra ispred sebe. Ni slavuj se više ne čuje. Bilo je slučajeva kada je grom udarao u most. Velika gvozdena konstrukcija privlači gromove. Gde baš ovde da se sakrijemo? Sreća, pa u to vreme nismo imali grafitne štapove. Nevreme je prošlo, voz polako ulazi u stanicu a mi ponovo mokri, prljavi, guramo svoje bicikle i po ko zna koji put postavljamo sebi isto pitanje: „Ko nas je terao!?“ Žika, Nebojša i ja smo već sutra bili spremni za novo pecanje!