Sasvim je logično da vrhunski plovkaroš, takmičar, predje na varalicu. Jedne godine sreli smo se na najvećem varaličarskom kupu u Srbiji, Bovanskom jezeru. Rekao mi je svojim kruševačkim naglaskom i lokalizmom koji samo mi Moravci razumemo: „Muni ruku u džep.“ U jakni je bila flašica napunjena tečnošću, crnom, kao katran. Tek kada je okreneš prema svetlosti vide se borde nijanse napitka, koji je očigledno dugo vremena proveo u mraku. „Šta je ovo, brate Šiljo?“ „Probaj“, rekao je pipremajući svoju XZogu za prvi zabačaj varalice u bovanske dubine „Uh, sunce ti, pa ovo je vinjak!?“ Dva tri kruga nas nekolicine iz ćuprijske ekipe i već smo pitali „ima li još?“ Glupo je uporedjivati vinjak sa bilo kojom drugom svetskom markom pića, kada je najbolji, a ova Šiljina specijalna varijanta bila nešto posebno. Tu se naše prijateljstvo neraskidivo vezalo, a kumovao mu je zajednički prijatelj Brus. Šilja mu je jednog kišnog dana došao u goste. Upoznao nas je na Moravi, u Mijatovačkom viru. Čačkali smo soma, ali je dan toliko bio loš, da je više protekao u sklanjaju od kiše i ribolovačkim pričama. Logično, sledeći susret bio je na jezeru Ćelije. Šilja je tamo domaćin, Bog. Bovan je mali, mnogo mali za Rasinsko more. Čamac, motor, preciznost, mikro lokacije, znanje, osećaj, sve. Sa smudjem moraš polako i strpljivo. Imao je Šilja bezbroj smudjeva i somova na Ćelijama. Sa svojim sinom Jocom postavio je visoke standarde. Joca je izrastao u vrhunskog varaličara. Grgeči (bandari) su mu specijalnost. Sezona smudja počinje. Spremio je Šilja čamac. Veliki prijatelj, odličan enolog, majstor ribolova, varaličar … Jedan vinski miks koji mi je svojevremeno poklonio, bio je najbolje crveno koje sam u životu probao.
