Sačekao sam da som izadje iz zabrane pa da okušam sreću na potezu izmedju ostrva, sa ćuprijske strane. I ranije sam odlazio tamo, ali bez uspeha. Mesto je bilo popularno, ali izuzetno teško za pecanje. Jaka i duboka voda, mnogo prepreka, što od kamenja, što od panjeva. Toga jutra tamo nije bilo nikoga. Sunce još nije izašlo. Prolazeći kroz šumicu do obale nisam razmišljao niočemu. U stvari, više me je brinula visoka trava koja je bujala, nakon kiša, na prelazu iz proleća u leto. Nivo vode je bio taman koliko treba. Ni previše bistra niti mutna. Obala mekana i prilično nepristupačna. Dobro sam se nakvasio gazeći korov na putu do lokacije. Mene takve stvari prilično deprimiraju i zbog toga mi se dešavalo da se okrenem na levo krug i odustanem od pecanja, ne pokvasivši varalice. Ovoga puta nisam tako uradio. Teške glavinjare, jaka XZoga od 100 grama i nema brige. Udri u vrh ostrva, bliže drugoj obali. Bacam jednom, drugi put, treći put… Lupkaju silikonske ribice po neravnom dnu, vešto izbegavajući prepreke. Jaka vibracije mi trese ruku. Lepo rade. Težina im je od 30 do 40 grama. Jedino one mogu da dotaknu duboko dno. Lakše bi samo plivale. Nisam dugo bacao. Ne više od pola sata. Sunce je već počelo da se probija kroz grane visokih topola. Čudo da nisam pokidao ni jednu glavinjaru do sada, razmišljao sam. Još kada bih osetio udarac sa druge strane!? Eh! Sva čula su mi napeta. Fokus. Čeka se udarac. Zanimljivo da je toga jutra aktivnost ribe na površini bila gotovo neprimetna. Ništa se nije javljalo. Nema bucova da raubuje. To je milina gledati. Prava riba za sportskog varaličara. Borba sa njim je uživanje. Kada zgrabi varalicu na površini, zna da izbije štap iz ruke. Na ovom potesu bilo je tarpuna od preko pet kilograma. Ja sam prebrojavao kamenčiće po dnu, ali bih se svakako obradovao i bucovu na površini. Zna on da isprati varalicu prilikom namotavanja. Zaleti se kao lud. Kida strunu. Bacam i već razmišljam kako sam se uzalud rano budio. Mada, iskreno, tih godina nisam puno brinuo koje je doba dana. Znao sam da vežem nekoliko jutara od pet do pola osam i, onda, na posao. Vratim se kući, odložim opremu, sredim se i u osam sam na poslu. Kao da se ništa nije desilo. Dobar trening. Nema bolesti, nema zime, nema brige. Sve prirodno. Idemo, još jedno bacanje, pa još jedno i na prvi tup o moravsko dno, sa druge strane strune je bilo baš to, „tup“, ali tup nakon koga sam kontrirao. Savi se Zoga, zateže se konac, i, poče igra. U prvi mah nisam osetio da se radi o dobrom komadu. Jaka voda brzo je sa dna podigla ribu koja je tek izašla iz mresta. Vozi on svojim putem, vozim ja svojim, pa ko će pre stići do željenog mesta. Dobro nam ide. Ja sam malo brži. Brže motam mašinicu. Nežno, ali snažno. Za nekoliko minuta ulov je već stigao do kritičnog mesta, nedaleko od obale. Tu se nalazio veliki panj, koji je pojeo više udica i varalica nego svi moravski somovi zajedno. Držim ribu visoko, dok prilazim muljevitoj obali. Propada mi čizma u tinju. Nema predaje ni sa jedne strane. Som se konačno pojavljuje na površini. To iznenadjenje i osmeh prate me i dan danas. Prva velika riba. Uplašio sam se. Ne od ribe, već od mogućnosti da je mogu lako izgubiti zbog nepristupačnosti prihvatanja. Nisam mu dao da se ponaša kako on hoće. Čak nije ni drilovao previše. Sve se vrlo brzo završilo. Priveo sam ga obali, pružio ruku, na čijem je kraju bio grip. Cap, za usta i, napolje. U uglu usana, sa unutrašnje strane, nalazila se trokraka. Druga je bila iznad. Nije imao kud. Mogao je samo da sanja o spadanju. Vukući ga na obalu, nidam razmušljao o težini ribe. Znao sam da mi je to rekord. Posle gomile mališana, konačno je stigao onaj pravi. Morava ih je puna, samo ih treba pronaći.
Otkačio sam glavinjaru, spakovao pribor, ponovo zakačio grip za čeljust ribe i hajde preko šumarka, do auta, koji se nalazio na putu. Ima tome dobrih stotinak metara. Zabolela me je ruka. Jedva sam ga spakovao u gepek. Zašto sam poneo ribu? Zašto je nisam vratio u vodu? Odgovor je jednostavan: niko mi ne bi verovao. Slikao sam ja ulov, kao i obično, i bio spreman da ga vratim „majci prirodi“, ali u meni se probudio lovac (ribolovac). Kada sam stigao kući okačio sam svoj ulov na kantar. Pokazivao je ravno 15 kilograma.
