Retko kada aplaudiram na kraju pozorišne predstave. Skoro nikada. Jedino ako nije moja predstava. Pa ni tada. Više kritikujem. „Svetozar Treći“ je bio poseban. Nisam ni znao da voli pastrmke.
ISRENO NA SCENI
Amateri nikako da shvate da nisu glumci, a profesionalci se foliraju, tako da tu iskrenog pozorišta malo ima. Bar da se ne trude da glume iskrenost, mnogo bi bolje bilo. Poslednji put sam aplauzom nagradio mlade glumce iz Kruševca, „Kulturociklin“. Igrali su „Kralja Ibija“, bolje od Zorana.
SVETOZAR TREĆI
Medjutim, ne dade mi djavo mira, a i ljubav prema pozorištu, pa na poziv svog prijatelja glumca Ivana Perkovića, skoknuh do Lapova, na njegovu monodramu „Svetozar Treći“. Zvao me čovek više puta da dodjem kada je igrao u okolini. Obaveze mi nisu dozvoljavale.
PREPORUKA
Ne pišem ovo da bih ga preporučio ćuprijskim kulturnim poslenicima. Već jesam. Nisu imali sluha, a interosovanja još manje. Tada nisam gledao predstavu. Verovao sam Ivanu. Sada, kada sam pogledao predstavu, Ivanu verujem još više. Medjutim, neću ponovo kvariti reči. Zašto? Zato što je on glumac za svetla velikih pozornica. Imali su priliku. Žao mi je.
CRNI HUMOR A ŽIV DUH
Zdušno sam aplaudirao na kraju jednosatne monodrame o srpskom seljaku „Setozaru Trećem“, koji doživljava kliničku smrt. Ona mu „pomaže“ da bolje vidi svoju najbližu okolinu. Iz vizure čoveka koji dolazi „sa one strane“ Svetozar saznaje „sa kim živi“. Tačnije, ko mu je odan i koliko, ko mu šta misli i koliko ga ceni. Zbog toga je rešio da sam sebi napravi grobni sanduk, jer je doživeo da ga njagovi, za malo, golog bace u rupu.
Iskrena, crnohumorna komedija o naravima „nebeskog naroda“, autroke Ljiljane Bralović.
GLUMAČKO UMEĆE
Igra čovek starca od osamdeset godina k’o da je on sam. „Na prvu“ je dobio publiku, što je za monodramu najvažnije. Sam na sceni, a ti vidiš igra čitav ansambl. Veliko glumačko umeće mladog umetnika ne ostavlja slobodnog trenutka publici ni da pogleda u mobilni telefon, a kamoli da se javi, kada zazvoni. „Svetozar Treći“ je čudesno napisana, suptilno režirana i genijalno odigrana monodrama. Višestruko nagradjivana na festivalima u zemlji i okruženju, ova predstava se mora pogledati.
APLAUZI
Aplauzi za Ivana Perkovića i njegovog „Svetozara Trećeg“, najmladjeg dobitnika Zlatne kolajne na čuvenom Festivalu monodrame u Zemunu, sa tradicijom dugom više od 50 godina. Medjutim, ovo je tek početak priče. Suština svega je ribolov. Da bi bio uspešan mora biti skren, koliko i dobra gluma.
GLUMA I RIBOLOV
Na kraju predstve, u kafiću, uz ‘ladnu limunadu za opuštanje i sabiranje utisaka, Ivan me pita: „Jel idemo sutra na pecanje? Na pastrmku?“ „Idemo“, malo sa zadrškom rekoh ja. I odmah krenuh da ga bombardujem: „Čekaj, bre, a odmor, a pražnjenje nakon teške predstave, a umor? Jel možeš ti to?“ „Opremu nosim sa sobom, u kolima, a dobra volja za dobrim ribolovom me uvek prati, koliko god da sam umoran“, reče momak. Ja zabezeknut, ali se pravim. Glumim.
PASTRMKE NA GRZI
„Idemo! Zovemo Brusa i, sutra u pet, izjutra, pravac Grza!“ Tako je i bilo. Ivan je bio spreman, na vreme. Videlo se da je neispavan, ali i voljan za hodanje kroz prašumu, čudesne Grze. Proveli smo ga uzduž i popreko. Zapamtiće Grzu, dobro. Bilo je i akcije. Brus spucao dve kapitalke, ja jednu porcijašicu, a Ivan, sa nekoliko spadanja ribe sa udice, vratio je adrenalin na pozorišni nivo. „Doći ću ponovo. Ovo je bilo prelepo iskustvo“, poručio je na odlasku.
NOVI DAN NA PECANJU
Kad, ne lezi vraže, koliko se vratio kući, Ivan kači slike na Fejsbuk. Lepu štuku vraća u vodu. „Pa kad si pre stigo, brate mili?“.
„Eto, malo sam odspavao, odmorio, pa, rekoh, da ne gubim vreme. Vidimo se“, poručio je mladi glumac meni i ostalim ljubiteljima iskrenog ribolova i pozorišta.