Prva riba koju sam upecao na leskov prut stala je u teglicu od vegete. U nju se nakada pakovao najčuveniji začin bivše SFRJ. Bila je to bodorka sa takozvanog „Mijuškovog ribnjaka“. Stotinak grama, koliko je primala teglica, bilo je taman dovoljno da se smesti bodorka, iz kanala koji je vodio sa napuštenog ribnjaka.
LOVAC
Bio je to veliki dan za mene. Tek sam doneo leskov prut, koji mi je drugi deda, iz Krušara, pripremio. Odličan štap. Meni najbolji. Strunu sam kupio u prodavnici „Lovac“, kod Ljube Dživdže, čuvenog prodavca u radnji svakojake sportske i druge opreme za rekreaciju. Polovinom sedamdesetih „Lovac“ je bio jedina prodavnica te vrste, u gradu. Ogroman lokal do pasaža koji vodi prema pijaci, u čuvenoj „Lameli“, zgradi u centru grada.
LAMELA
I danas sam uveren da duže trospratnice u Jugoslaviji nije bilo. Od „Mikićevog mosta“ do „Zanatskog doma“. Ima dvesta metara. Valjda? Nisam merio. Tik do Angroprometove prodavnice prehrambene robe sa istim nazivom „Lamela“. Kupim strunu i udice u „Lovcu“, pa skoknem preko puta na kaleker ili koktu, „Kod Sode“. U prodavnicu „Lamela“ nisam imao potrebe da ulazim. Tamo mi je majka radila. Znači, slatkiše ona kupuje.
PLOVAK I OLOVO
Plovak. Šta sa njim? Deda mi je obećao da će mi napraviti plovak od guščjeg pera. Tako je i bilo. Lepo, belo guščje pero sa šiljatim krajem, odrezano na dužinu oko pet centimatara i oivičeno sa dve crvene gumice. Olovo je bilo najmanji problem. Imala ga je svaka kuća. Olovne cevi danas ne možeš da nadješ, ali tada ih je bilo kolio hoćeš. Malo parče izlupano čekićem, istanjeno koliko treba, tek da spusti udicu na dno. Ne sećam se veličine udice. To su mi preporučili u „Lovcu“. O vezivanju da i ne govorim. Deda nije bio ribolovac. Nije znao da mi pokaže. „Na mrtvo“, pa šta bude.
TONJA
Imao sam tek sedam godina. Idemo. Dugačak je put do vode. Truckanje bicikla po kaldrmi Moravske ulice ne osaćam. Jedva čekam da stignemo. Štap sa obmotanom strunom i gumicom na kraju, stežem, sve mi se ruka znoji. Deda mi je izrezao gumicu od unutrašnje gume za bicikl. O nju sam okačio udicu. U jednom džepu mi je teglica od vegete, u drugom kutijica od neke pomade, koju sam našao na djubrištu, iza kuće. U nju sam satavio nekoliko glistica iskopanih baš na tom stajnjaku.
Gde idemo na pecanje, ne znam. Deda zna. Rekao mi je da idemo u Tonju. Tamo ima neka ćuprijica, a ispod nje voda sa ribnjaka, koji je tu nakada postojao. Dovezao me ja na to mesto svojim kontrašem, a ja sam sedeo na korpi, držeći štap u desnoj ruci, i širio noge, sve plašeći se da mi stopala ne završe u žicama zadnjeg točka.
RIBA NA UDICI
Kada smo stigli ugledao sam vodu obraslu ševarom i lokvanjima. Zidani mostić je bio dovoljno visok da mogu sa njega da vidim vodu. Nisam se plašio glista. Mogao sam noktima da ih prekinem i napravim mamac. Malo mi miris nije prijao, ali ništa za to. Ne sećam se više da li je deda stavio deo glistu ili ja. Sa kamene ćuprijice zabacio sam udicu namamčenu tankom glistom iz stajskog djubrišta. Tom zalogaju nije mogla da odoli. Olovo je spustilo udicu u vodu. Ne znam koja je dubina bila. Tridesetak centimetara, pretpostavljam, ne više. Plovak se beleo na površini.
Ne sećam se koliko smo vremena proveli na pecanju. Od tada se učim strpljenju. Ribolov je trka na duge staze, kao i život. Ne sećam se ni kako je došlo do ulova. Valjda je riba „povezla“ perce po površini, ja sam kontrirao i, to je bilo to. Zaista se ne sećam. Mislim, tako to obično biva, saznaću kasnije. Posle toliko godina, to nije ni važno. Ipak, riba je bila na udici. Bodorka. Idemo kući.
RIBOLOVAC
Na povratku ista priča, samo što sam sada bio ponosan na sebe. Levom rukom sam držao dedu oko pasa, a u šaci mi je bila vegetina teglica sa ribom, dobro zatvorena plavim zatvaračem, koji se navrtao, da ne iscuri voda. Hteo sam da ostane živa. U desnoj ruci mi je bio štap, leskov prut obmotan strunom, plovkom od guščjeg pera, olovom od istanjenog parčeta vodovodne cevi i udicom okačenom na gumicu, na kraju štapa.
„Širiš li noge, Vladimire?“, širim deda.