Moj prvi dolazak na Bovan graniči se sa naučnom fantastikom. Kada sam ga ugledao, činilo mi se da sam kročio na drugu planetu. I posle deset godina redovnog dolaženja i dalje mislim da je Bovansko jezero van ovog sveta. Možda bi mi i dalje bilo nedostupno i daleko, da me Brus i ekipa nisu odveli na Bovan da pecamo smudja.
KAKO DO SMUDJA
Ej, smudja! O, Bože, pa ja sam tako mali za velika dela. Ko će takvu ribu pronaći u dubini kojoj nema kraja!? Ma, dobro, pronašao sam ja njega, ili on mene, ali još uvek tragam za rečima kojima ću opisati takav spoj. Lepotu sunca, mraka, kamena i vode, u podnožju mističnog Rtnja, u sred Srbije. Kažu da ne izgleda kao jezero, da nosi negativnu energiju. Mnogima se ne dopada. Takav je Bovan. Smeta im vetar koji neprestano duva, brda i guste šume koje zaklanjaju sunce pa je u julu hldano kao u januaru, čudi ih snaga sunčevih zraka koji pojedine delove jezera u januaru greju kao da je jul, ne vole kose, strme obale, kamen oštar kao žilet, šumu koja izvire iz nedefinisane boje vode, zamuljane i zatravljene delove koji liče na močvaru i ko zna šta još…
DUBINA
Meni se Bovan upravo zbog toga dopada. Kontrasti čine sklad. Slika sa drugih, nama nedostupnih svetova. I danas osećam uzbuđenje kada se pojavim na jezeru. Nije mi do pecanja. Imam potrebu da i dalje istražujem skrivende delove najmanje veštačke akumulacije u Srbiji, koja živi i koja je veoma živa. Jedne zime, oko Nove godine, odemo na Bovan da otvorimo sezonu. Brus, Deki i ja. Sa nama je bio još jedan član ekipe, ali ne mogu da se setim ko, zaista: Vrabac, Mikica, Kole … Hladno. Ledeno, ali, koga je briga. Cilj je smudj i upis, u prvim danima Nove godine.
KONTRASTI
Pojedine pozicije su mi još uvek bile nepoznate. Daj da zabacimo, pa ćemo videti. Krećemo od brane. Strmo. Kamen oštar i klizav. Zaledjen. Voda bistra, kao staklo. Čini mi se da još nije svanulo. Tako je izgledalo, iako je već prošlo osam sati. Ništa. Idemo dalje, Ledi se konac i vodjice na štapovima. Teško pecanje, kao i olovne glave na udicama koje smo ukrašavali šedovima i šedtvisterima u različitim bojama. Zaledili smo se. Jeste temperatura oko nule ali je subjektivni osećaj pokazivao debeli minus. Brus i ja rešavamo da se prebacimo na sunčanu stranu obale. Druga pesma. Dekija ne vdimo u magli. Ostao je na „drugoj planeti“. Ne odustaje. Okupani suncem baškarimo se na platformama iznad vode. Posle pola sata, počinjemo da se znojimo. Skidamo jakne. Vrućina. Prvo pravo sunčanje. Greje kao da je leto. Na drugoj strani Deki se pretvorio u „santu leda“. To je Bovan. Zato ga volim.