Čika Velja je sa porodicom bio podstanar u dvorišnoj zgradi, koju su izdavali moji baba i deda. Imao je najlepši i najveći izbor ribolovačkog pribora koji sam ikada video. Živeo je kratko, ali je tih nekoliko godina, krajem sedamdesetih, koliko je proveo u našem dvorištu, na mene veoma uticao. Želeo sam da ga imitiram. Čak i u ribolovu. Bio je strastven u svemu što je radio, od navijanja ispred televizora za naše sportiste, do posvećenosti ribolovu. Jednoga letnjeg popodneva, kada je plaža na Velikoj Moravi bila velika kao reka i kada je stotine Ćupričana živelo na vodi mnogo pre od svojih bogatijih sunarodnika, pošao sam sa čika Veljom na pecanje. Prešli smo most i spustili se uzvodno. Voda je bila plitka. Zagazili smo čitavih desetak metara u vodu. I dalje je bila plitka. Naroda puno. Neki pecaju, neki se kupaju, neki sunčaju, i svi uživaju u blagodetima koje im je priroda podarila. Ja nisam pecao. Stajao sam pored njega i gledao šta radi. O rame mu je visila torbica sa rezervnim priborom i mamcima. Izvadio je kutijicu u kojoj su bili crveni crvići. Ej, crveni crvići! Gde ih je kupio? Kako ih je napravio? Od čega? Čudo! Stali smo tik uz jednog ribolovca koji je mahao svojim bambusom, pokušavajući da prevari poneku beovicu. Ništa. Neće. Na čika Veljino pitanje: „Radi li riba?“ Čovek je, naravno, odgovorio: „Slabo“. Prvi crveni crvić na udici: jedna beovica, druga, treća… Drugi crveni crvić na udici: četvrta, peta šesta… Deseti, dvadseti crveni crvić na udici i plastična kesa privezana za kaiš čika Veljinih pantalona bila je do pola puna beovica. Neverovatno! Kakav ribolovac!? Ovaj kolega pored je imao jedva desetak. U poredjenju sa čika Veljinim ulovom, tragično. „Dosta je za danas“, rekao je dajući ostatak cvrića kolegi koji se obradovao, kao ja kada sam saznao da će me junak mog detinjstva voditi na pecanje. Izašli smo iz vode, Čika Velja je spakovao svoj teleskop. Tada sam saznao da se to čudo od štapa tako zove, a da su udice veličine 20, takmičarske, sa dugačkim vratom. One ništa ne praštaju. Dok smo gurajući bicikle izlazili na most, pričao mi je da beovica, a i druge ribe, više vole obojene crviće. „Nije ih teško napraviti, ako nisi grožljiv. Malo pileće džigerice, malo krvi i običnih crvića. Eto ribe za večeru.“
Nikada nisam voleo ribu. Štaviše, alergičan sam na nju. To ću kasnije saznati i to je druga priča. Čika Velja se sa svojom porodicom ubrzo odselio. Nismo više odlazili na pecanje. Dogadjaj sa vode i punu kesu beovica prepričavam i danas, mnogo godina posle čika Veljine smrti.
