Bili smo u Velikom viru da pecamo soma. U stvari, „češljali“ smo celu jovačku stranu uzvodno od Železničkog mosta. Bilo je kasno leto. Voda mala, avgustovska, skoro da stoji. Znali smo da nema neke šanse da som uzme bilo koju varalicu tog jutra ali, … Bili smo mi spremni i za klena, bucova … Šta se javi. Brus je poneo i dva šaranska štapa. Veliki vir i Ciganska plaža su u to vreme idealni za šarana i amura. Napravio je valjke, zabacio i ostavio meni da pratim situaciju. Reče mi da pogledam ponekad, dok varkam soma, a on će se spustiti malo do mosta, da na prelivima potraži bucova i klena. Tako je bilo. Nakon pola sata mučenja sa raznim varalicama, rekoh da pogledam one šaranske štapove. „Brus, nešto je udarilo! Struna je razvučena do plaže, na drugoj strani!“ I, onda počinje borba. Napred, nazad, gore, dole, cimaj, motaj … Podiže se granje na drugoj obali. Gde je riba? Verovatno u granju. Nervozan je Brus, ne kida mu se struna, a još više je znatiželjan da vidi ima li nečeg na udici. Skida pantalone, majcu i pravac „ladna Morava“, čija je temperatura u to doba preko 25 stepeni. „Gde ćeš, majstore!?“, odvraćam ga ja. Ali, Moravac je to, iako ga odaje potkopaoničko poreklo. U dva, tri zamaha i već je bio u granju, na drugoj obali. Ciganska plaža je nekada bila pojam za sve nas koji smo savladavali početničke zabačaje. Mnogi su svoje prve beovice upecali baš na njoj, ali je bila zgodna i za brčkanje, u vreme niskog vodostaja. Mala uvala sa sitnim, moravskim peskom. Tako je pamtimo. Velike vode, poplave, ljudska nebriga i još koješta, učinili su od ovog terena potencijalno opasno mesto. Pliva Brus, jednom rukom se održava na vodi, drugom pokušava da razmrsi strunu i pronadje ribu. Avaj! Ništa. Posle pola sata borbe sa vodom uspeo je nekako da izvuče udicu iz granja. Na udici ništa. Nismo bili razočarani. U stvari, ne znam da li sam se ikada sa njim vratio iz ribolova razočaran. Pecanje je uživanje. Trenutak u kome rade sva čula. Kada si posebno inspirisan i posvećen. Radost, naravno! Čemu razočarenje!? Imao je on od koga da uči. Na rodjenju pecaljku su mu stavili uz glavu, a plovak dali u ruke, umesto zvečke. Pokojni otac vodio ga je gde mi obični smrtnici nećemo stići za dva života. Voda mu je u krvi, ili obrnuto. Svejedno, strast prema ribolovu nalazi se u njegovom genu. Zbog toga je najlepše gledati ga kako najmladjima prenosi znanje. Sestrić Bogdan je Bogom dan da nastavi tradiciju ribolovaca u porodici Malinić. Iako se znamo čitavog života, sećam se da sam ga krišom gledao kako ispod Železničkog mosta baca varalice. Njegov put ribolovca takmičara bio je dug. Nema ribolovačkig skupa na kome nije učestvovao i vode na kojoj nije pecao. Prešao je na varaličarenje kada mu je dosadilo da prlja ruke raznim hranama i mamcima. Njega svi znaju. Nisam verovao, ali je tako. Drug na vodi i van nje. „Daću ti savet“, govorio mi je naš zajednički prijatelj Vrabac. „Idi za njim, sledi ga, gledaj, slušaj, pitaj, uči.“ Nema puno filozofije. Potrebno je mnogo vremena provesti na vodi, istrpeti mnogo kidanja, napraviti mnogo pokušaja, posvetiti mnogo ljubavi pecanju. Smudj od pet kilograma na štapić lagan kao perce. Ultra light. Tako se kaže. Gužva u Mijatovačkom viru. Svi bućkaju. Brus, nežno, ali snažno, sa puno znanja i veštine, dobija smudja kome se i sada divimo. Muk. Neverica. Bravo, majstre! Kako ga dobi? Na šta? Svaka čast!
