Šta je hrabrost? I sada me je pomalo strah da krenem sam, u rano jutro, na pecanje. Zaista. Ništa auto, ništa godine. Vrzma mi se neki crv po glavi, sve dok ne zabacim prvi put. Posle nemem vremena da razmišljam.
Deda
Deda je prestao da me vodi na pecanje kada sam dobio prvi bicikl. Iz Nemačke, od ujaka mi jestigao žuti, sa „banana sedištem“, amortizerima i ostalim novotarijama, u to vreme retkim u gradu na Velikoj Moravi. Bio sam jako ponosan na taj „točak“. Sve je mogao, a išao je veoma brzo. Do Železničkog mosta za 10 minuta. Strašno brzo. Tog leta stvari su se brzo odvijale. Polazak u školu je velika promena za svakog dečaka. Želeo sam da iskoristim svaki trenutak dok me obaveze ne sputaju.
Bambus
Čini mi se, baš te godine, kod nas je otvorena nova prodavnica sportske opreme, lov, ribolov i rekreaciju – SPORT. Kakva radnja. Čega sve tu nije bilo, „od igle do lokomotive“, kako se govorilo. A, u stvari, od udice do najmodernije sprotske opreme, trenažnih sprava, bokserskih rukavica, džakova za udaranje, tegova, gumenih čamaca, penti, vesala, razne garderobe i ostalih malih i velikih čuda. Naravno, i štapova za pecanje. Bambus iz dva dela, ljudi moji! Kakav štap!? Pa motalica za strunu. Nema više uvijanja oko štapa. Rastemo, napredujemo. Spremamo se za velika dela.
Ranojutarnji izlasci
Nije mi dugo trebalo da se odvažim i krenem sam. Ni roditelji mi nisu pravili problem. Jednom sam čak i svog oca nagovori oda krene sa mnom. Zapravo, Išli smo sa čika Radetom, čuvenim ribolovcem i našim kućnim prijateljem. To je bilo dovoljno. Od kuće do Železničkog mosta u šest ujutor mogu da sretnem samo ljude iz Jovca, prekomoravskog sela, prelaze most i idu na posao. Sednem na bicikl i krenem ka Moravi. Nisam znao za druga mesta, samo Železnički most. Valjda zato što je bio najbliži mojoj kući. Mada, nikada nisam merio ali, mislim da je razdaljina od kuće do Morave u centru grada ista. Iskreno, izbegavao sam da se mešam sa ribolovcima koji su odlazili na taj kraj. I sada mi nije prijatno. Zašto? Ne znam. Valjda smo mi „ćumuraši“ drugačija vrsta, šta li je!?
Jel radi riba?
Uvek sam žurio da stignem do vode. Bilo mi je krivo ako ne krenem u vreme, koje sam planirao. To se jedino nije dešavalo ujutro. Tada nisam mogao da zakasnim. Četiri, pet, šest, sati izjutra, nije bio poblem. Uzjašem točak, štap, koji god da je, od bambusa do „rusa“, privežem za sedište i guvernal, pa pravac Železnički most. Sam, naravno. Šta zna dete ko se sve smuca u nevreme pored velike vode? Tada su to bill samo ribolovci. Fin, kulturan svet, sa samo jednim ciljem: prevariti ribu!
Slabo
Taj Železnički most mi je uvek bio mističan. Veliki, snažan, dugačak, pričao je nikada do kraja ispričanu istorijsku priču, kao ribolovac koji nikako da završi svoj dugi skaz o dogodovštinama sa vode, stalno ih šireći i produbljujuči. Priča Železničkog mosta traje i danas, iako više nije u upotrebi. On je simbol jednog lepog vremena, kada je železnica bila od velike važnosti za gradić na desnoj obali Velike Morave. Malo pecaš, malo mašeš putnicima naslonjenim na prozore vagona. Vozovi su se preko mosta sporo kretali ili stajali, čekajući otvoren signal za ulazak u stanicu. „Jel ima ribe, mali?“, dovikivali su sa prozora. „Slabo“, odgovarao sam. Ubrzo ću saznati da je to najčešća reč svakog ribolovca, bilo da mu je čuvarka prazna ili puna.