Vladimir Vidanovic Vida sam
upoznao relativno kasno. Već sam stigao da pokidam dva tuceta glavinjara, dok me drugari ne odvedoše na Bovan. Ima tome petnaestak godina. Kažu, ima tamo jedan momak koji organizuje varaličarski kup i pravi odlične glavinjare. Ja sam se odmah zaljubio u jezero. Iskreno, nikada mi oprema i pribor nisu bili primarni. Prvo što vidim je priroda.
Čudesni Bovan. Sa jedne strane sa smrznavaš, sa druge se znojiš. Tada je još bilo ribe, pa se nešto i pecalo. U svakom slučaju se uživalo. A taj mali Vida, za mene tada dečačić, a u stvari veliki varaličar i odličan poznavalac svih salmonidnih voda u Srbiji, ugostio je preko 150 varaličara iz cele Srbije. Nije sam. Pomagao mu je Vuča, Miloš Vučić.
Najpoznatiji i najveći varaličarski skup u zemlji. Sećam se, kao da je juče bilo: „Tvičkaj si malo, tvičkaj!“ Bovan, „ko oko“. Od tada do danas, na Bovan se odlazi sa poštovanjem, a svaki „Bovan kup“ je praznik. I sada, kada god sam u prilici, pratim šta taj momak radi i kako njegovo znanje raste, a dečja želja za ribolovom ne prestaje. Vida je postao sinonim varaličarskog sporta. Kada sve ovo prodje „Opet će si idemo u ribe, na Bovan!“