Vladimir Vidanovic Vida sam
upoznao relativno kasno. Već sam stigao da pokidam dva tuceta glavinjara, dok me drugari ne odvedoše na Bovan. Ima tome desetak godina i više. Kažu, ima tamo jedan momak koji organizuje varaličarski kup i pravi odlične glavinjare. Ja sam se odmah zaljubio u jezero. Iskreno, nikada mi oprema i pribor nisu bili primarni. Prvo što vidim je priroda. Čudesni Bovan. Sa jedne strane sa smrznavaš, sa druge se znojiš. Tada je još bilo ribe, pa se nešto i pecalo. U svakom slučaju se uživalo. A taj mali Vida, za mene tada dečačić, a u stvari veliki varaličar i odličan poznavalac svih salmonidnih voda u Srbiji, ugostio je preko 150 varaličara iz cele Srbije. Najpoznatiji i najveći varaličarski skup u zemlji. Sećam se, kao da je juče bilo: „Tvičkaj si malo, tvičkaj!“ Bovan, „ko oko“. Od tada do danas, na Bovan se odlazi sa poštovanjem, a svaki „Bovan kup“ je praznik. I sada, kada god sam u prilici, pratim šta taj momak radi i kako njegovo znanje raste, a dečja želja za ribolovom ne prestaje. Vida je postao sinonim varaličarskog sporta. Kada sve ovo prodje „Opet će si idemo u ribe, na Bovan!“